Moja žena je anđeo. Moja žena je jako pobožna, posti, ide u crkvu, moli se.
Uvijek je smirena i puna ljubavi. Takva je od kad sam je upoznao. Ne znam zašto, prevario sam je jednom, i priznao joj. I tada je bila smirena, sjela je sa mnom, zagrlila me i rekla da nisam nju prevario nego sebe, da me neće ostaviti jer je brak svetinja.
Rekla je da je duša boli sto sam pored nje drugu imao, ali da me i dalje voli i spremna je nositi taj krst sa sobom. Tada nisam shvatio sta to znači. Od tada je prošlo dosta vremena ona je i dalje ista ona, prepuna ljubavi za druge.
I nikada me nije osudila, čak ni pogledom. Meni više nikad nije ni na pamet palo da je ispustim iz svojih ruku, iako je nezasluzujem.
Moja žena je svojom ljubavlju od mene napravila milion puta boljeg čovjeka nego sto sam trebao biti.